Od pelena zna samo za tugu i nemaštinu. Nepune dve je imao, a njegova sestra Katarina (13) četiri kada su ostali siročići. Čim im je otac nastradao, majka ih je napustila, nju i ne pamte. Baba Kovina i deda Stojan se staraju o njima. Oboje su bez penzije. Deca nešto novca dobiju po slovu socijalne pomoći, neka crkavica im pripadne od očeve penzije – to im je da prežive, piše “Blic“.
– Pitala sam babu da mi kupi novu haljinu. Tražila sam od dede televizor za moju i Acinu sobu. Rekli su – skupo je, nemamo – sleže ramenima Kaća.
Razume to Kaća. I Aca shvata. Ali opet pate za mnogo čim što im uz roditeljsku ljubav nedostaje.
Kuća pred rušenjem
Koliko sam bio srećan kad sam pred školsku godinu dočekao nove patike! Ali ne mogu u njima po avlijama i njivama, zato vijam selom u gumenim opancima. A šta ću zimus kad smetovi zaveju? Čizme nemam! Nema ko ni da mi ih kupi. Čime ću kroz snegove? Do škole u Lunovom Selu su tri kilometra – žali se Aleksandar.
U dvorištu Antonijevića su dve kuće; u onoj staroj im se deda rodio, nova koju je otac počeo da gradi ostala je neistarošena.
– Pre neki dan, kad udariše kiše, prepukao je zid stare kuće. Srce mi se lomilo kad su baba i deca podupirali direcima i molili Boga da se ne sruši, da izdrži barem do proleća. Maštam o danu kada ćemo opremiti novu kuću, kupiti nameštaj, policu sa puno knjiga, svoj orman da složim ono malo moje garderobe – opet je glas devojčice nadglasao plač.
Uključite se u akciju “Srce za decu”!
Omogućimo da Aleksandar i Katarina imaju bolje uslove za život. Ako želite da pomognete, možete poslati SMS na broj 2552 ili uplatiti sredstva na tekući račun Blic fondacije: 2750010221949709 90 – rsd, Societe Generale Srbija, Beograd.
Za više informacija o tome kako da donirate pogledajte OVDJE.
Otac se obesio, majka ih ostavila
– Naš tata Zoran se obesio, u šumi blizu kuće. Iste godine nas je majka ostavila. Nju ne bih želela nikad da sretnem. Da mi dođe na kapiju ne bih je prepoznala. Da me pozove telefonom – prekinula bih vezu, da se pojavi na pragu – zalupila bih vrata – opet kroz suze zbori Katarina.
Onomad su u Aleksandrovom razredu dečaci pričali šta su kupili i gde su putovali. Nije imao čime da se pohvali.
Odužiću se babi i dedi
– Završiću školu, fakultet, udati se, biti dobar čovek. Tako ću se najbolje odužiti babi i dedi za godine njihovog odricanja i pažnje. Samo njih Bog da poživi dok Aca i ja ne stasamo za život – sanja Kaća.
– Samo jednom sam bio na moru. Jedini u odeljenju nemam kompjuter, a svi kažu da na internetu ima puno da se vidi i nauči. Svi se sa velikog odmora jave kući, pohvale ocenama, ja ne mogu, nemam mobilni. Ne idem sa drugovima na vožnju biciklima – nemam šta da vozim. Fudbalsku loptu bih voleo, da ne šutiram po dvorištu izlizane krpenjače – kazuje dečak muku što ga tišti.
Pre neku noć sestra se poverila bratu da je drugarica kupila nove cipele i da bi ona htela takve.
– Kad bih imao dovoljno para prvo bih seki kupio cipele, a babi veš-mašinu da više ne pere na ruke – veli Aca.
Nema komentara:
Objavi komentar