Imam divnog komšiju koji je nažalost uslijed saobraćajne nesreće potpuno izgubio vid. Jako rijetko ga srećem, ali danas popodne smo se sreli na ulazu u zgradu.
Rekla sam mu ljubazno “dobar dan komšija,izvolite” i otvorila mu vrata na šta je on tužno odgovorio “strašno je to što sam ja taj koji treba vama da otvara vrata, a ne vi meni.” Bilo mi je neizmjerno žao, srce mi se steglo. Međutim, dosjetila sam se da mu kažem “pa u pravu ste, zašto vi ne bi mogli da otvorite,
hajde sad ću ja ponovo da izađem, a vi mi otvorite vrata”. Ljudi moji, da ste samo vidjeli tu sreću na njegovom licu. Zahvaljivao mi se sto puta, njemu je taj mali gest značio i ja se cio dan divno osjećam.
Nema komentara:
Objavi komentar